U svom obraćanju pred prepunom salom Open Source konvencije, Lorens Lesig poziva slušaoce da se više uključe u političke procese. Lorens, neumorni zastupnik otvorenog koda, je profesor prava na Stenfordu i osnivač Stenfordovog Centra za Internet i Društvo. Takođe je i autor bestselera Kod, i drugi Zakoni Sajberspejsa. Ovo je kopletan transkript Lorensove uvodne prezentacije koju je održao 24. jula 2002. godine.

(Takođe možete skinuti mp3 verziju ovog govora (20.2MB).)

Lorens Lesig: Ovo radim već dve godine – više od 100 ovakvih predstava. Ovo je otprilike poslednja. Još jedna i ja sam završio. Pa sam pomislio da bilo dobro kad bih napisao pesmu da s njom završim. Ali sam onda shvatio da ne znam da pevam i da ne znam da pišem muziku. Ali sam makar smislio refren, ne? Ovo hvata poentu. Ako shvatate ovaj refren, onda ćete razumeti sve što želim da vam kažem danas. Ima četiri dela:

• Kreativnost i inovativnost uvek grade na osnovu prošlosti.
• Prošlost uvek pokušava da kontroliše kreativnost koja gradi na njoj.
• Slobodna društva omogućavaju budućnost tako što ograničavaju moć prošlosti.
• Naše je sve manje i manje slobodno društvo.

1774. godine se rodila slobodna kultura. U slučaju Donaldson protiv Beketa u Kući Lordova u Engleskoj, slobodna kultura je napravljena zato što je zaustavljen kopirajt. 1710.g. statut je rekao da bi kopirajt trebao imati ograničenje od 14 godina. Ali 1740., kada su Škotski izdavači počeli da reprintuju klasike (morate voleti Škote), Londonski izdavači su rekli “Stop!” Oni su rekli, “Kopirajt je zauvek!” Soni Bono je rekao “Kopirajt bi trebao biti zauvek minus dan,” ali su Londoski izdavači rekli “Kopirajt je zauvek.”

Ovi izdavači, ljudi koje je Milton zvao stari pantentaši i monopolizatori u zanatu prodaje knjiga, ljudi koji ne rade u poštenoj profesiji (osim Tima ovde), za njih je učenje dug. Ovi izdavači su tražili prostozakonski kopirajt koji bi bio večan. 1769.g. u slučaju koji se zove Miler protiv Tejlora, oni su izvojevali svoj zahtev, ali samo pet godina kasnije, u Donaldsonu, Miler je obrnut, i po prvi put u istoriji, Šekspirova dela su bila oslobođena, oslobođena kontrole monopola izdavača. Oslobođena kultura je bio rezultat tog slučaja.

Setite se refrena. Otpevao bih ga, ali ne biste to želeli. U redu. Pa, videćemo do kraja.

Ta slobodna kultura je donešena u Ameriku; to je bilo naše rođenje – 1790.g. Ustanovili smo režim koji je puštao kreativnost neregulisanom. Ona je bila neregulisana zato što je zakon kopirajta pokrivao samo “štampanje.” Zakon kopirajta nije kontrolisao izvedena dela. I zakon kopirajta je dozvoljavao ovu zaštitu na ograničeno vreme od 14 godina.

To je bilo naše rođenje, i fundamentalnije, u 1790., usled tehnologije tog vremena, sve zaštićene stvari su bile slobodan kod. Mogli ste uzeti Šekspirova dela i čitati izvor – izvor je bila knjiga. Mogli ste uzeti dela i kreativnost koja je zaštićena zakonom i razumeti kako su napravljeni da funkcionišu proučavajući ih. To je bio dizajn doba, čak i u kontekstu patenata, da su bile transparentne tehnologije. Niste uzimali, niste imali potrebu da uzimate pamučnu mašinu (za primer) i da čitate patent kako bi razumeli njeno funkcionisanje, ne? Jednostavno ste je mogli rastaviti.

Ovo su bile legalne zaštite u kontekstu u kom je razumevanje i učenje i dalje bilo slobodno. Kontrola je bila mala u ovoj kulturi. To je fino, zar ne? Kontrola, mala... U redu. I ne samo tad, ne? Zaboravite 18. vek, 19. vek, čak i rođenje 20. veka. Evo vam moj omiljeni primer: 1928.g. moj heroj Volt Dizni je stvorio svoje vanredno delo, rođenje Mikija Mausa u formi Stimbout Vilija. Ali ono što verovatno ne znate o Stimbout Viliju i njegovoj transformaciji u Mikija Mausa, je da je 1928.g. Volt Dizni, da iskoristimo jezik koji danas koristi Dizni korporacija, “ukrao” Vilija od Baster Kitonovog “Stimbout Bila.”

To je bila parodija, preuzimanje; napravljeno je na osnovu Stimbout Bila. Stimbout Bil je stvoren 1928., nema čekanja 14 godina – samo uzmite, isčupajte, zamešajte i pravite kao što je on uradio (smeh) da stvori Dizni imperiju. To je bio njegov karakter. Volt je uvek parodirao mejnstrim filmove da proizvede Diznijevu imperiju, i možemo da vidimo proizvod ovoga. Ovo je Dizni korporacija: uzimanje dela u javnom domenu, čak ni u javnom domenu, i njihovo pretvaranje u mnogo veću, novu kreativnost. Oni su uzeli dela ovog čoveka, ovih ljudi, braće Grim, za koje verovatno mislite da su veliki autori sami po sebi. Oni su stvorili ove strašne priče, ove bajke, koje bi svako trebao držati dalje od svoje dece zato što su okorele u krvi i moralistične priče, i nisu nešto što bi deca trebala da vide, ali su nam ponovo ispričane od strane Dizni korporacije. Pa sada, Dizni korporacija je mogla uraditi ovo zato što je ta kultura živela u javnosti, intelektualnoj javnosti, kulturnoj javnosti, iz koje su ljudi mogli slobodno uzeti i praviti. To je bila zona bez advokata.

(Publika aplaudira)

Bila je kultura za koju niste trebali imati nečiju dozvolu da uzmete i stvarate na tome. To je bio karakter kreativnosti na rođenju prošlog veka. Bio je napravljen na konstuticionalnom zahtevu da zaštita treba biti ograničena, i originalno je bila ograničena. Četrnaest godina, ako je autor živ, onda 28, pa onda 1831.g. je narasla na 42, onda 1909. je narasla na 56, i onda magično, počev od 1962., pogledajte – bez ruku, termin se produžio.

Jedanaest puta u poslednjih 40 godina je bio produžavan za postojeća dela – ne samo za nova dela koja će biti stvorena, već za postojeća dela. Najnoviji je Soni Bonov akt produžetka trajanja kopirajta. Oni od nas koji ga vole, znaju ga kao akt zaštite Mikija Mausa, koji naravno znači da svaki put kada Miki treba da pređe u javni domen, trajanje kopirajta se produžava. Značenje ovog obrasca je apsolutno jasno onima koji plaćaju da se pravi. Značenje je: Niko ne može uraditi Dizni korporaciji ono što je Volt Dizni uradio braći Grim. Da, iako smo imali kulturu u kojoj su ljudi mogli uzimati i graditi na osnovu onoga što je napravljeno u prošlosti, tome je kraj. Ne postoji takva stvar kao što je javni domen u umovima tih koji su napravili ovih 11 produžetaka u poslednjih 40 godina, zato jer je sada kultura u vlasništvu.

Setite se refrena: Mi uvek gradimo na prošlosti; prošlost uvek pokušava da nas zaustavi. Sloboda je u zaustavljanju prošlosti, ali smo mi izgubili taj ideal.

Stvari su sada drugačije čak i od kada je Volt napravio Vold Dizni Korporaciju. U ovim godinama imamo masivan sistem za regulaciju kreativnosti. Masivni sistem advokata koji regulišu kreativnost kao zakon kopirajta se proširio do neprepoznatljivih formi, idući od regulacije objavljivanja do regulacije kopiranja. Vi znate koje stvari radi računar kada ga uključite? Idući od kopija, ne samo kopija originalnog dela, već izvedenih radova na osnovu njega. Idući od 14 godina za nove radove koje proizvedu stvarni autori – sve je manje i manje takvih ljudi – za života plus 70 godina. To je proširenje zakona, ali takođe postoji proširenje kontrole kroz tehnologiju.

U redu, pre svega, ovu realnost providne kreativnosti znate kao vlasnički kod. Kreativnost u kojoj ne možete videti kako stvar radi, a zakon štiti stvar koju ne možete videti. To nije Šekspir kojeg možete proučavati i razumeti zato što je kod, po svojoj prirodi, otvoren. Priroda je reformisana u našoj modernoj, tehnologičkoj eri, pa tako priroda može biti sakrivena i zakon je i dalje štiti – ne samo kroz zaštitu, nego kroz povećanu kontrolu korišćenja kreativnog rada.

Evo ga moj Adobe eBook Reader. Neki od vas su ovo već videli, siguran sam. Evo ga Middle March; to je rad u javnom domenu. Ovde su “dozvole” (advokat je s ovim imao veze) šta možete raditi sa ovim delom koje je u javnom domenu: Dozvoljeno vam je da kopirate deset puta izabrani tekst svakih deset dana – ko god da je došao do ovih brojki, ja ne znam – ali možete štampati deset strana ove knjige od 4 miliona stranica svakih deset dana, i dozvoljeno vam je koristite dugme za čitanje naglas, ne?

Sada, Aristotelova Politika, još jedna knjiga u javnom domenu koja nikada nije bila zaštićena kopirajtom, ali sa ovom knjigom, ne možete kopirati bilo koji tekst, ne možete štampati bilo koju stranicu, ali možete slobodno da slušate kako čita ovu knjigu. I na moju veliku sramotu, evo moje poslednje knjige. Nema kopiranja, nema štampanja i nemojte da ste se usudili da iskoristite tehnologiju da vam čita naglas knjigu. (Smeh) Imaću dugme da je otpeva u sledećoj verziji Adobea. Čitajte knjigu; čitajte knjigu.

Poenta je da je kontrola ugrađena u tehnologiju. Prodavci knjiga 1760.g. nisu imali predstavu o moći koju ćete im vi kodera dati jednog dana u budućnosti, a ta kontrola dodaje ovim produžetcima zakona. Zakon i tehnologija stvaraju, zajedno, vrstu regulacije kreativnosti kakvu nismo pre videli. Ne? Zato jer ovde, ovde je jednostavno objašnjenje kopirajta: Zakon reguliše kopije. Šta to znači? Pa, pre Interneta, mislite o tome kao o svetu svih mogućih korišćenja rada pod kopirajtom. Većina njih nisu regulisana. Pričanje o tome nije pošteno korišćenje, ovo nije pošteno korišćenje; ovo neregulisano korišćenje. Čitanje nije pošteno korišćenje; neregulisano je. Da rad nekome date nije pošteno korišćenje; neregulisano je. Da prodate, spavate na njemu, da uradite bilo koju od ovih stvari sa ovim tekstom nije regulisano. Sada, u centru svih ovih neregulisanih korišćenja postoji nekoliko stvari koje su regulisane zakonom o kopirajtu; na primer, objavljivanje knjige – to je regulisano. I u okviru ovog malog broja stvari koje reguliše zakon o kopirajtu postoji mala količina stvari na Internetu koje zovemo poštenim korišćenjem: Korišćenja koja bi bila regulisana, ali zakon kaže da možete da ih sprovodite bez ičije dozvole. Na primer, citiranje teksta u drugom tekstu – to je kopiranje, ali je i dalje pošteno korišćenje. To znači da je svet podeljen u tri kampusa, ne dva: Neregulisana korišćenja, regulisana korišćenja koja su poštena korišćenja i esencijalni svet kopirajta. Tri kategorije.

Uđimo u Interent. Svako delo je kopija, što znači da sva ova neregulisana korišćenja nestaju. Pod pretpostavkom, sve što radite na vašoj umreženoj mašini je regulisano korišćenje. I to nas tera u ovu malenu kategoriju raspravljajući, “Šta je sa poštenim korišćenjem? Šta je sa poštenim korišćenjem?” Reći ću vam: dovraga sa poštenim korišćenjem. Šta je sa neregulisanim korišćenjima koje smo imali u kulturi pre ovog velikog proširenja kontrole? Sada, neregulisana korišćenja su nestala, mi se svađamo oko poštenog korišćenja, a oni su našli način da uklone pošteno korišćenje, zar ne? Evo poznatog stvorenja svima vama, ne? Predivni Sony Aibo kućni ljubimac koga možete naučiti da radi razne stvari. Neko je postavio divnu aibopet.com stranicu koja uči ljude kako da hakuju svoje pse. Ne zaboravite, svoje pse. I ovaj sajt hoće da vam pomogne da naučite vašeg psa da igra uz džez. Ne zaboravite, (Evropljani su ponekad zbunjeni oko ovoga), nije nezakonito igrati džez u Sjedinjenim Državama. U Džordžiji postoji nekoliko jurisdkcija nisam siguran (smeh), ali uglavnom, igranje uz džez je dozvoljena aktivnost. Tako Aibopet.com kaže, “Evo, ovde vidite kako možete hakovati vašeg psa da bi igrao uz džez.” Ako ništa, to bi bilo pošteno korišćenje za ovo parče plastike koje košta preko 1.500 dolara. Vi biste pomislili, “Ovo je pošteno korišćenje,” ne?

Pismo sajtu: Vaš sajt sadrži informacije koje pružaju načine da se izmeni Aibo, protokol zaštite kopiranja uspostavlja kršenje klauzula o nemenjanju koje pruža DMCA. Iako je korišćenje pošteno, da se koristi nije dozvoljeno zakonom. Pošteno korišćenje je izbrisano ovom kombinacijom tehnološke kontrole i zakona koja kaže “ne diraj,” ostavljajući jednu stvar u ovom polju koja je imala tri, kontrolišući kopirajt i time kontrolišući kreativnost.

Sada, ovde je stvar koju morate da zapamtite. Ovo morate da vidite. Ovo je poenta. (A Džek Valenti je promašio ovo.) Evo poente: Nikada nije bilo više kontrolisano, nikada. Uzmite u dodatak promene, menjanje kopirajta, uzmite promene u opsegu kopirajta, stavite nasuprot neobično koncentrisane strukture medija i doćićete do činjenice da nikada u našoj istoriji manje ljudi nije više kontrolisalo evoluciju naše kulture. Nikada.

Čak ni pre rođenja slobodne kulture, ne u 1773. godini kada je kopirajt bio perpetualan zato što je samo kontrolisao štampanje. Koliko ljudi je imalo štampače? Mogli ste da radite šta god hoćete sa ovim delima. Svakodnevna korišćenja su bila kompletno neregulisana. Ali danas, vaš život je potpuno kontrolisan u svetu u kom živite. Kontrolisan je zakonom. Evo refrena: Kreativnost zavisi na zaustavljanju te kontrole. Oni će uvek pokušavati da je nametnu; mi smo slobodni do toga da joj se opiremo, ali sve više i više nismo slobodni.

Vi ili GNU, izaberite, ste napravili svet transparentne kreativnosti – to je vaš posao, ovaj čudni izuzetak u 21. veku industrije koja je odana transparentnoj kreativnosti, slobodnom deljenju znanja. To nije bio izbor 1790.g; to je bila priroda u 1790. Vi ponovo gradite prirodu. To je to što radite. Stvarate opštu bazu na osnovu koje ljudi mogu da grade. Zarađujete, ne dovoljno, ali neki od vas zarađuju na ovome. To je vaše poslovanje. Stvoriti kao što je bilo 1790. To je vaš način postojanja. I vi podsećate ostatak sveta kako je bilo kada su kreativnosti i inovativnost bili procesi u kojima su ljudi dodavali ukupnom znanju. U ovoj bitci između vlasničke strukture i slobodne strukture, vi pokazujete vrednost slobode, i najave kao što je RealNetworks najava demonstriraju da sloboda još uvek hvata maštu većine kreativnih u ovoj industriji. Ali samo za sad. Samo za sad. Samo za sad zato što slobodan kod preti, a pretnje se okreću protiv slobodnog koda.

Hajde da pričamo o softverskim patentima. Ovde imate čoveka, gosp. Gejts, koji je brilijantan, ne? On je brijlijantan. Brilijantan biznismen; imao je nešto uvida, on je čak i brilijantan tvorac pravila. Evo šta je on napisao o softverskim patentima: “Ako bi ljudi shvatili kako bi patenti bili dozvoljeni kada je većina današnjih ideja izumljena i uzeta iz patenata, industrija bi danas bila u potpunom zastoju.” Ovo je prvi put da sam siguran da ste pročitali šta Bil Gejts piše, a da se 100 posto slažete. Gejts je u pravu. Apsolutno je u pravu. Onda se preobražava u genijalnog biznismena: “Rešenje je da patentiramo koliko god možemo. Buduće firme bez svojih patenata će biti primorane da plaćaju bilo koju cenu koju nametnu džinovi. Ta cena bi mogla biti velika. Uspostavljene kompanije imaju interes da isključuju buduću konkurenciju.” Isključivanje budućih konkurenata.

Sada je već četiri godine od kako je ova bitka došla u vaš vidokrug na način na koji su ljudi bili uznemireni. Četiri godine. I bile su male promene u svemiru. Bilo je mnogo promena tipa “Tim”, ne? Tim je otišao i postavio nešto da napada loše patente. To je u redu. Bilo je mnogo promena tipa “Q. Tod Dikinson”. On je bivši načelnik patentne komisije – nikada nije video patent koji mu se nije sviđao. Ali je napravio neke male promene u načinu na koji bi ovaj proces trebao da funkcioniše. Ali poljem dominiraju zastupnici statusa quo. Zastupnici koji kažu, “Mi smo uvek sve patentirali, stoga bi trebali da nastavimo sa patentiranjem ovoga.” Ljudi kao što je Greg Aronian, koji idu naokolo i govore kako je idiotski svaki jedini patent koji postoji. Ali ispada da je sistem patenata predivan i da ga nikada ne bi trebalo reformovati. Je li tako?

Ovo je svet u kome sada živimo, koji stvara ovaj nastavljajući rast softverskih patenata. I postoji pitanje: Šta smo uradili povodom toga? Šta ste vi uradili povodom toga? Isključivanje budućih konkurenata – to je slogan, zar ne? A kompanija koja je rodila ovaj slogan koji sam citirao je samo koristila patente na defanzivan način. Ali kao što je Den Gilmor rekao, “Oni su takođe rekli, pogledajte, pokret Otvorenog Koda tamo mora da shvati da je puno patenata u igri, i nemojte zamišljati da ih nećemo koristiti kada budemo morali.”

Stvar sa patentima je da nisu nuklearno oružje. Nije fizika to što ih čini moćnim, nego su to advokati i tvorci zakona i Kongres. Stvar je u tome, vi možete da se borite protiv fizike koja čini nuklearno oružje koje može uništiti čovečanstvo, ali nikada ne možete uspeti. Ipak možete nešto uraditi povodom toga. Možete pokrenuti revoluciju koja se bori proitiv ovih legalnih pretnji vama. Ali šta ste uradili povodom toga? Šta ste uradili povodom toga?

(Publika aplaudira.)

Drugo, ratovi kopirajta: U određenom smislu, ovo su Homerove tragedije. Mislim to u vrlo modernom smislu. Evo priče: Postojao je tvorac dokumentarnih filmova koji je pravio dokumentarac o edukaciji u Americi. I snimao je preko učionice u kojoj je bilo mnogo ljudi, dece, koja su potpuno bila smetena televizorom na kraju učionice. Kada su otišli u sobu za montažu, shvatili su da na televizoru može da se primeti neki šou samo na dve sekunde, “Simpsonovi”, i Homer Simpson je bio na ekranu. Pa su zato pozvali Meta Groninga, koji je bio prijatelj tvorca dokumentarnog filma, i pitali su ga da li će ovo biti problem. U pitanju je samo par sekundi. Met je rekao, Ne, ne, ne, neće biti problem, zovite tog i tog. Tako su oni nazvali tog i tog, pa tog i tog, pa onda nekog trećeg tog i tog.

Na kraju se ispostavilo da su dobili tog i tog koji je bio advokat, pa kada su došli do advokata upitali su da li će to biti problem. U pitanju je dokumentarni film. Radi se o edukaciji. Samo je par sekundi. Taj i taj je rekao 25.000 dolara. 25.000 dolara?! Za samo par sekundi! Kako mislite 25.000 dolara? Taj i taj je rekao, ne interesuje me za šta je . 25.000 dolara ili menjajte svoj film. Sada vi pogledate u ovo i kažete da je nenormalno. Jeste nenormalno. I da je u pitanju samo Holivud koji ovako radi, u redu, to je fino. Neka budu nenormalni. Problem je što su njihova nenormalna pravila primenjena na ceo svet. Ova nenormalnost kontrole se širi pošto sve što radite dodiruje kopirajte.

Tako, zastavica emitovanja, koja kaže, “Pre nego što se tehnologiji dozvoli da dodirne DTV, mora biti arhitektovano da se kontroliše DTV preko traženja zastavice emitovanja.” Prepravite mrežu kako bi osigurani da je ovo malo sadržaja perfektno zaštićeno, ili to prepušteno čipovima koji će biti nametnuti mašinama preko zakona, za koje je Intel rekao da predstavljaju policijsku državu u svakom računaru, i bio potpuno u pravu. I oni će napraviti ove računare, ali se protive ovom sistemu policijske države.

I onda, nedavno, besramni predlog da Kongres ratifikuje vlasnicima kopirajta da napadaju P2P mašine – zlonamernim kodom koji se kreće i pokušava da sruši P2P mašine. Digitalno osvetništvo. I ne samo da vam je dozvoljeno da ih tužite ako to urade, a ne bi smeli to da urade, nego morate ići do vrhovnog tužioca i tražiti dozvolu od njega da tužite za kod koji uništava vašu mašinu, kada mu ne bi smelo biti dozvoljeno da uništava vašu mašinu. Ovo je to o čemu pričaju u Vašingtonu. To je ono što oni rade. Ovo je, kao što je rekao Džek Valenti, rat protiv terorizma koji oni vode protiv vas i vaše dece, terorista. Sada vi stanete i upitate, Zarad čega? Zašto? U čemu je problem? A oni kažu, “Zato da vas zaustavimo u šteti koju nanosite.”

Pa, kakva je to šteta? Kakava je šteta koja se nanosi ovim užasnim P2P mrežama? Uzmite njihove brojeve. Oni kažu da je prošle godine pet puta više CD-ova besplatno razmenjeno preko mreže nego što je prodato. Pet puta. Onda uzmite njihove brojke o šteti koju je prouzrokovalo pet puta više razmenjenih nego prodatih albuma: Pad u prodaji od pet procenata. Pet procenata. Sada, prošle godine je bila recesija, i oni su povisili cene i promenili način brojanja. Sve od toga je moglo zaista da napravi tih pet procenata, ali čak i da nije, totalna šteta pet puta veće besplatne razmene je bila pet procenata. Sada, ja sam uvek za rat u pravom kontekstu, ali da li je ovo temelj na kome neko stoji i zove na “teroristički rat” protiv tehnologije? Ova šteta? Čak i ako im pet procenata daje pravo da unište ovu industriju, mislim, da li iko misli o smanjenju ove industrije, koja je mnogo više puta veća od njihove, koju će prouzrokovati ovaj teroristički rat protiv bilo koga ko dodirne novi sadržaj? Pitajte investitora koliko novca je spreman da uloži u novu tehnologiju koja će dodirnuti sadržaj na način koji ne odobravaju Hilari Rozen ili Džek Valenti. Odgovor je jednostavan i jedan: Nula. Nula.

Oni su zatvorili industriju i inovaciju u ime terorističkog rata, i to je razlog. To je šteta. Pet procenata.

A šta ste vi uradili povodom toga? To nije normalno. Ekstremno je. Kontrolisano je političkim interesima. To nema opravdanje u tradicionalnim vrednostima koje opravdavaju legalnu regulaciju. A mi nismo ništa uradili povodom toga. Mi smo veći nego što su oni. Mi imamo prava na svojoj strani. I nismo ništa uradili. Pustili smo ih da kontrolišu ovu debatu. Evo refrena koji vodi ka ovome: Oni su pobedili zato što ništa nismo uradili da ih zaustavimo.

Evo kongresmena: JC Vots. JC Vots je jedini crni pripadnik vladajuće Republikanske partije. On će dati ostavku u Kongresu. Bio je tamo sedam ipo godina. Dosta mu je. Niko ne može da veruje. Niko u Vašingtonu ne može da veruje. Čoveče, ne provesti 700 godina u Vašingotinu? On kaže, znate, sviđate mi se momci, ali sedam godina je dovoljno, osam je previše. Idem odavde. Baš u vreme kada je JC Vats došao u Vašington, ovaj rat protiv slobodnog koda i slobodne kulture je počeo. Baš u to vreme.

U intervjuu pre dva dana Vots je rekao, “Ovo je problem sa Vašingtonom: Ako objašnjavate, gubite.” Ako objašnjavate, gubite. To je kultura nalepnice. Ljudi moraju tako to da dobiju, a ako ne, ako vam je potrebno tri sekunde da razumeju, onda više niste zanimljivi. Tri sekunde za razumevanje, ili gubite. Ovo je naš problem. Šest godina odkako je počela bitka, mi i dalje objašnjavamo. Još uvek objašnjavamo i gubimo. Oni su podesili ovo kao veliku bitku da se zaustavi krađa, zaštiti vlasništvo. Oni ne shvataju kako ponovno pravljenje mreža uništava inovaciju i kreativnost. Oni konstantno uvećavaju kopirajt. Ne shvataju kako je to samo po sebi forma krađe. Krađa naše opšte kulture. Nismo uspeli da ih nateramo da vide kakvi su problemi i zato živimo na ovom mestu u kom tradicija govori o slobodi, a njene kontrole je oduzimaju.

Ja sam potrošio dve godine govoreći vam to. Nama. O ovome. A mi još ništa nismo uradili. Mnogo sajtova, blogova i Slashdot priča koje su prepune energije, ali još ništa da promeni tu viziju u Vašingtonu. Zato što mi mrzimo Vašington, ne? Ko bi želeo da gubi svoje vreme u Vašingtonu?

Ali ako ne uradite nešto sada, ova sloboda koju ste izgradili, za koju ste potrošili svoj život kodirajući je, ta sloboda će biti oduzeta. Ili od strane onih koji vas vide kao pretnju, koji onda pozovu sistem zakona koji zovemo patenti, ili od strane onih koji će iskoristiti neobično proširenje kontrole nad inovacijama koje im daje zakon o kopirajtu. Bilo koja od ove dve promene kroz zakon će stvoriti svet u kom je oduzeta vaša sloboda. A, ako nećete da se borite za vašu slobodu... onda je ni ne zaslužujete.

Ali, vi niste ništa uradili.

(Publika aplaudira)

Postoji mnogo, možemo ih imenovati, ljudi koje možete podržavati, koje možete prihvatiti. Hajde da ovo stavimo u perspektivu: Koliko ljudi je poklonilo EFF-u? U redu. Koliko ljudi je dalo EEF-u više novca nego što su dali svom lokalnom telekomu za usrani DSL servis? Vidite? Četvoro. Koliko ljudi je dalo više novca EEF-u nego što su dali svake godine za podržavanje monopola – za podržavanje druge strane? Koliko vas je dalo išta ovim ljudima, Bočeru, Kanonu... Ovo nije pitanje desnice i levice. To je važna stvar da se prepozna: Ovde se ne radi o konzervativcima protiv liberala.

U našem slučaju, u Eldredu (Eldred protiv Aškrofta), smo imali izveštaj koju su popunili 17 ekonomista, uključujući Miltona Fridmena, Džejmsa Bjukenona, Ronalda Kosta, Kena Eroua, znate, ludaci, zar ne? Levičarski liberali, ne? Fridman je rekao da će nam se pridružiti samo ako se reči “bez mozga” budu nalazile negde u izveštaju, pošto je ovo za njega u potpunosti bez mozga. Ovde se ne radi o levo i desno. Ovo je o ispravnom i pogrešnom. Oko toga se vodi bitka. Ovi ljudi su i sa leva i sa desna. Henk Perit, mislim o njemu kao o dedi sajberspejsa – zakon sajberspejsa u Ilinoisu – se bori da dobije podršku, kako bi preneo poruku u Vašington. Ovo su početci, mesta od kojih treba krenuti.

Onda postoji ova organizacija. Neki od vas će reći, ja sam deo te organizacije. Borim se u mnogim bitkama zajedno sa tom organizacijom. Neki od vas će reći da smo previše ekstremni; kažete to na pogrešan način, zar ne? Šaljete e-poruke i kažete, “Suviše ste ekstremni. Morate biti više u mejnstrimu.” Znate i ja sam sa vama. Mislim da je EFF odličan. Postao je simbol. Borio se u bitkama. Ali znate, borio se u bitkama na načine koji nekada moraju biti reformirani. Pomozite nam. Nemojte nam pomagati kukajući. Pomozite nam tako što ćete napisati na čeku koji šaljete, “Molim vas, budite više mejnstrim.” Ček, u redu? Ovo je mentalitet koji morati početi da prihvatate kako bi se dobila ova bitka. Zato jer ako ne uradite nešto sada, onda će u naredne dve godine neko drugi reći, “U redu, dve godine je dosta, vraćam se svom životu.” Oni će vam ponovo reći, “Ništa se nije promenilo.” Osim vaše slobode, koju vam sve više oduzimaju oni koji vide budućnost protiv njih, a koji imaju moć u Vašingtonu da zaštite sebe od te budućnosti. Neka je prokleto slobodno društvo.

Mnogo vam hvala.

Lorens Lesig (Lawrence Lessig) je profesor prava na Stenfordu i osnivač Centra za Internet i Društvo. Pre pristupanja Stenford fakultetu, bio je profesor prava u Harvardu. Njegovu knjigu, Kod, i drugi Zakoni Sajberspejsa, je izdao Basic Books.